Хугенотски ратови

Хугенотски ратови
	; Вартоломејска ноћ
Време	1562–1598.
Место	Француска
Исход	Нантски едикт
Сукобљене стране
Хугеноти; Енглеска	Католичка Лига; Шпанија ; Савојско војводство

Француски верски ратови^[1] или Хугенотски ратови^[2] вођени су у Француској у периоду од 1562. до 1598. године између католика и калвиниста (протестаната, хугенота). У суштини, хугенотски ратови су врло сложена борба различитих социјалних снага француског феудалног друштва. Узрок је, пре свега, противуречност економских и политичких интереса дворског племства и буржоазије. Аристократија је приступила хугенотима тражећи враћање своје политичке независности и ограничавање краљевске власти, а сељаштво им се приближило у другој половини ратова са својим антифеудалним захтевима. Хугеноти су се организовали за борбу под вођством принца Луја Кондеа, адмирала Гаспара Колињија и генерала Франсоа Колинија, уз помоћ Енглеске и немачких протестантских кнезова, док су католици, које су предводили Франсоа Гиз и конетабл Монморанси Ан имали подршку папе и Шпаније. Било је осам хугенотских ратова. У њима је на обе стране учествовало племство са витешком коњицом у садејству са пешацима (аркебузирима, копљаницима и хелебардистима) из старих пикардијских и пијемонтских банди, али су језгро војске сачињавали швајцарски и немачки најамници-коњаници и пешаци. Борба се већином водила локалним снагама око многобројних утврђених градова, а у тражењу одлучних судара повремено су груписане и веће снаге па је било доста битака којима су наметнута привремена решења; ниједна страна пак, није имала довољно снага да овлада свим тврђавама и диктира крајњи мир. Протестантски ратови потресали су Француску до почетка XVIII века, а пуну равноправност протестанти су стекли после Француске револуције 1789.

Повод

Када је средином XVI века Реформација захватила Француску, под притиском католичких кругова дошло је до забране верских скупова протестаната и њихових прогона. Самовлашће осиљених војвода Гиза, под окриљем безобзирне регенткиње, краљице мајке Катарине Медичи, здружио је прогоњене реформисте и незадовољно племство. После крваво угушене завере против Гиза у Амбоазу, 19. јуна 1560. године и покоља хугенота за време црквеног обреда у Васију 1. марта 1562. године, дошло је до отвореног сукоба.

Први хугенотски рат

У Првом хугенотском рату (1562—1563) Конде је почетком априла 1562. године с неколико стотина племића препадом овладао Орлеаном и подручјем средње Лоаре, а устанак се убрзо пренео на Гијену, Лангедок, Провансу, Дофене и Нормандију где су хугенотске локалне вође одговарале свом жестином на насиља католичке странке. Регенткиња Катарина Медичи ангажовала је 6000 Швајцараца и немачких најамника, а Франсоа Гиз мобилисао је 27 пешадијских чета старе француске гарде. Слабија, али квалитетнија протестантска армија, образована код Орлеана од витешке коњице, отпуштених старих војника и привучених верника с југа, појачана пред зиму са 3300 немачких коњаника и 4000 пешака, предузела је офанзивну акцију према Нормандији са 8000 пешака и 5000 коњаника. Да би јој осујетили спајање са очекиваним енглеским појачањима, католици су преузели Руан, а конетабл Ан Монморанси са 14000 пешака, 2000 коњаника и 22 топа је 19. децембра 1562. године битком код Дреа присилио на повлачење. Након погибије Франсоа Гиза 18. фебруара 1563. године, адмирал Колињи се вратио у Нормандију где је имао успеха у преотимању градова. Пошто је и у Лангедоку учвршћена власти хугенота, обустављена су непријатељства 19. марта 1563. године едиктом у Амбоазу. Протестанти су добили слободу вероисповести у неким градовима.

Други хугенотски рат

У Другом хугенотском рату (1567—1568), чији је повод непоштовање одредаба мира у Амбоазу од католичке странке, Конде је опсео Париз, али га је конетабл Монморанси, који је том приликом погинуо, изненадним испадом и победом код Сен Денија присилио на повлачење (10. новембар 1567). Хугеноти су се потом у Шампањи здружили са 6500 немачких коњаника и 3000 пешака фалачког грофа Јохана Казимира, а на Лоари појачали људством јужних провинција (до 30.000 бораца). Наступајући на Париз, опколили су Шартр и присилили регенткињу да миром у Лонжимоу од 23. марта 1568. године прихвати права протестаната стечена едиктом у Амбоазу 1563. године

Трећи хугенотски рат

Незадовољне екстремне католичке вође убрзо су потиснуле помирљицу струју француског канцелара Мишела Л'Опитала и наставиле са прогоном хугенота. То је изазвало Трећи хугенотски рат (1569—1570). Конде је прикупио код Ла Рошела око 12.000 пешака и 7000 коњаника, док је краљева армија на реци Шаранти располагала са 12.000 пешака и 7000 коњаника. У изненадном судару (13. март 1569) код Жарнака погинуо је Конде, нашто се Колињи, преузевши команду код Лиможа, сјединио са немачким помоћним трупама и тако приближно достигао снагу противника. После безуспешне опсаде Поатјеа, хугеноти су поражени у бици код Монконтура (3. октобар 1569). Одступили су на југ, где су, ојачани приливом нових снага, имали успеха код Арне-ле-Дика. Неповољна унутрашња и спољна ситуација присилила је владу да у Сен Жермен-ан-Леу, едиктом од 8. августа 1570. године призна хугенотима, поред права верских обреда у местима где су их пре хугеноти вршили, и на нека утврђена упоришта: Ла Рошел, Монтобан, Ла Шарите и Коњак.

Четврти хугенотски рат

Узнемирена порастом протестантског утицаја, Катарина Медичи је 24. августа 1572. године преко Анрија Гиза организовала покољ хугенота у тзв. Вартоломејској ноћи, у којој је убијен адмирал Гаспар де Колињи и велики број хугенота (у Паризу око 2000, а у провинцији 6000-8000). Овај масакр изазвао је Четврти хугенотски рат (1572—1573) који се развио на западу и југу. Главно протестантско упориште, Ла Рошел, одупрло се дужој опсади краљевих трупа. У том примеру су га следили Ним, Монтобан и многи други градови. То је приморало двор да закључи мир (24. јун 1573) у Ла Рошелу. На основу овог мира Булоњским едиктом од 30. јуна 1573. године призната је хугенотима слобода вере, али им је право обреда ограничено на Ла Рошел, Монтобан и Ним.

Пети хугенотски рат

Одредбе Булоњског едикта нису задовољиле хугеноте са југа, те су они остали под оружјем. На другој страни, Катарина је с најватренијим католичким вођама утицала и на новог краља Анрија III да оружјем примора протестанте са југа на покорност. Тако је дошло до Петог хугенотског рата (1574—1576). Хугеноти су наишли на подршку незадовољника, католика који се нису слагали са крвавом владавином туђинке Катарине Медичи. Склопили су савез са странком умерених католика и организовали посебну управу централних и јужних покрајина са својом армијом под маршалом Дамвилом и младим Анријем Кондеом. Борба удружених савезника против краља вођена је у Дофени, Прованси, Лангедоку и Гијени; с обе стране није било већих армија, већ су се мале групе, од по неколико хиљада, бориле највише око утврђених градова, двораца, па и села, и водиле герилски рат препада, заседа и пустошења без милости. Вера је потиснута у сасвим други план. Једини успех постигао је Гиз код Дормана (10. октобар 1575). Но, до тада је Конде, с енглеском новчаном помоћи, сакупио 6000 коњаника и пешака под Јоханом Казимиром. Пред претњим армије од око 20.000 људи, на маршу са Лоаре на Париз, краљ је прихватио услове удружених противника и едиктом у Бољеу (6. мај 1576) одобрио протестантима верску слободу изван Париза и 8 утврђених упоришта.

Шести и седми хугенотски рат

Убрзо је, међутим, дошло до формирања Католичке лиге на челу са краљем и до опозива задњег едикта, што је изазвало Шести хугенотски рат (1576—1577). У Ла Рошелу протестанти су формирали контралигу уз подршку Шведске, Данске, Енглеске и немачких принчева. Хугеноти под Анријем Наварским су запосели многа места на западу и југу. Но, ускоро је дошло до неслоге између суревњивих протестантских команданата и вођа незадовољника. Настали раздор омогућио је краљевим трупама да 1577. године овладају централним подручјем Лоаре и принуде Ла Рошел на капитулацију; само су хугеноти на југу очували своје позиције. Стога је краљ миром у Бержераку (17. септембар 1577) могао знатно да смањи права протестаната.

До истинског мира није дошло јер су неке трупе наставиле борбу самовољно, све до Седмог хугенотског рата (1579—1580). Конде је 29. октобра 1579. године заузео Ла Фер у Пикардији, али се пред контраофанзивом противника склонио у Немачку. Анри Наварски је 3. априла 1580. године освојио Каор, али не наишавши на одзив становништва, био је принуђен да пређе у одбрану. Краљеве трупе преузеле су иницијативу у Гијени, Лангедоку и Дофени. Замор и краљева намера да интервенише против Шпаније у Фландрији довели су до мира у Флеу (26. новембар 1580) којима је потврђено раније стање.

Осми хугенотски рат

Када је 1584. године, након смрти војводе Анжујског, Анри Наварски постао престолонаследник, Католичка лига је, унајмивши уз шпанску помоћ јаке снаге у Швајцарској и Немачкој и подигавши север и центар, присилила краља да опозове све раније едикте и да хугеноте стави ван закона, а њиховог вођу Анрија Наварског лиши свих права. То изазива најдужи и најтежи Осми хугенотски рат (1585—1598). Анри Наварски је поразио 20. октобра 1587. године са 6000-7000 војника нешто надмоћније католичке снаге под војводом Ан Жоајезеом у боју код Кутреа. Немачки савезници хугенота (8000 коњаника и 14.000 пешака) под командом Фабијана Доне допрли су до Лоаре где су им католици спречили прелаз, а потом их препадима код Виморија и Оноа принудили да се уз осетне губитке повуку из Француске. Сматрајући да краљ није довољно одлучан у борби против протестаната, вође Католичке лиге су Париским устанком (дан барикада), 12. маја 1588. године присилили краља да Руанским едиктом привидно прихвати диктат Лиге. Понижени краљ је наредио да се убије Анри Гиз, а да би укротио побуњене католике у Паризу, помирио се са Анријем Наварским, па заједно опседају Париз са 30.000 људи. У току опсаде, краљ Анри III предао је круну Анрију Наварском као Анрију IV. Његова се армија, отпадањем католичког племства, смањила за половину, па није могла освојити француску престоницу. Лига је за противкраља изабрала старог кардинала Шарла Бурбонског. Кардиналова војска је под Шарлом Мајеном располагала са 25-30.000 војника. Краљ Анри IV је код Арка сузбио лигашке трупе и појачан Енглезима извршио неуспели напад на Париз.

У бици код Иври-Ла-Батаја, 14. марта 1590. године, потукао је надмоћније лигашке трупе. Почетком маја, краљ је поново блокирао париз са 25.000 људи. Шпански војсковођа Алесандро Фарнезе, војвода од Парме, приморао је вештим манервом краља да после четири месеца дигне опсаду Париза. Краљ се потом учврстио у париској области и Нормандији, док су шпанске и савојске трупе, као савезници католика, а очито са територијалним претензијама, упале 1590/1591. у пограничне покрајине Лангедок, Провансу, Дофену и Бретању. Тада је и краљ, ојачан са 4000 Енглеза и 16.800 Немаца, предузео опсаду Руана, који је деблокирао војвода од Парме са Лигом и папином помоћи. У централној области дошло је до равнотеже снага и затишја, али су борбе са наизменичним успесима продужене 1592. године у Бретањи, Лангедоку и Прованси. На крају, краљев прелазак у католицизам 1593. године, извршен у интересу смирења земље, уздрмао је редове Лиге и омогућио му да 1594. године без отпора уђе у Париз. Пошто је 2. августа 1594. године тукао шпанске деблокадне трупе генерала Ернста Мансфелда, умирио је Пикардију и Ренс, док су отпор продужиле само још војводе Шарл Мајер, Филип Меркер и Шарл Омал. Након краљевог преласка у католицизам, немачка и енглеска помоћ је изостала (почетком 1595. године). Ускоро се краљ измирио са папом, а Шпанија је почетком 1595. године прешла у отворени рат.

Види још

Референце

^ Clodfelter 2017, стр. 14–16.
^ Clodfelter 2017, стр. 537.

Литература

Војна енциклопедија, том 3 (530—532)
Историја Француске (1) – Е. Пероа, Р. Душе, А. Латреј
Acton, John (1906). „The Huguenots and the League”. Lectures on Modern History. New York: Macmillan. стр. 155–167.
Audisio, Gabriel (1998). Les Vaudois: Histoire d'une dissidence XIIe – XVIe siecle (на језику: француски). Fayard.
Baird, Henry (1880). History of the Rise of the Huguenots: Vol 2 of 2. Hodder & Stoughton.
Baird, H. M. (1889). History of the Rise of the Huguenots of France. 1.
——— (1889). History of the Rise of the Huguenots of France. 2. ^{[мртва веза]} New edition, two volumes, New York, 1907.
Baird, H. M. (1895). The Huguenots and the Revocation of the Edict of Nantes. C. Scribner's sons.
Baumgartner, Frederic (1988). Henry II: King of France 1547-1559. Duke University Press.
Babelon, Jean-Pierre (2009). Henri IV. Fayard.
Benedict, Philip (1996). „Un roi, une loi, deux fois: Parameters for the History of Catholic-Protestant Co-existence in France, 1555–1685”. Ур.: Grell, O.; Scribner, B. Tolerance and Intolerance in the European Reformation. New York: Cambridge University Press. стр. 65–93. ISBN 0521496942. Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
Benedict, Philip (1978). „The Saint Bartholomew's Massacre in the Provinces”. The Historical Journal. 21 2.
Benedict, Philip (1999). „The Dynamics of Protestant Militancy: France 1555-1563”. Ур.: Benedict, P; Marnef, G; van Nierop, H; Venard, M. Reformation, Revolt and Civil War in France and the Netherlands 1555-1585. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences.
Bernstein, Paul; Green, Robert W (1988). History of Civilization Volume 1. Rowman & Littlefield.
Bryson, David (1999). Queen Jeanne and the Promised Land; Dynasty, Homeland, Religion and Violence in Sixteenth-Century France. Brill Publishing. ISBN 978-9004247512.
Cairns, Earl (1996). Christianity through the Centuries: A History of the Christian Church. Zondervan. ISBN 978-0310208129. Grimm, Harold (1973). The Reformation Era 1500–1650 (2nd изд.). New York: Macmillan. стр. 54.
Di Bondeno, Agostino (2018). Colloqui di Poissy. Rome: Albatros. ISBN 978-8856793192.
Carroll, Stuart (2005). Noble Power During the French Wars of Religion: The Guise Affinity and the Catholic Cause in Normandy. Cambridge University Press.
Carroll, Stuart (2009). Martyrs and Murderers: The Guise Family and the Making of Europe. Oxford University Press.
——— (2019). „Political Justice and the Outbreak of the Wars of Religion”. French History. 33 (2): 177—198. doi:10.1093/fh/crz009.
Castelnau, Michel de (1724). Memoirs of the Reigns of Francis II and Charles IX (2012 изд.). Rarebooks.com. ISBN 978-1130283136.
Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. стр. 14—16, 537. ISBN 978-0786474707. Приступљено 3. 9. 2022.
Cloulas, Ivan (1979). Catherine de Médicis. Fayard.
Constant, Jean-Marie (1984). Les Guise. Hachette.
Constant, Jean-Marie (1996). La Ligue. Fayard.
Cottret, Bernard (2000). Calvin: A Biography. Превод: McDonald, M Wallace. Wm. B. Eerdmans. ISBN 0802831591.
De Caprariis, Vittorio (1959). Propaganda e pensiero politico in Francia durante le guerre di religione (1559–1572). Napoli: Società Editrice Italiana. .
Diefendorf, Barbara B. (1991). Beneath the Cross: Catholics and Huguenots in Sixteenth-Century Paris. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0195065549.
Davis, Natalie Zemon (1975). Society and Culture in Early Modern France. Stanford: Stanford University Press. ISBN 0804708681.
Durot, Éric (2012). François de Lorraine, duc de Guise entre Dieu et le Roi. Classiques Garnier. ISBN 9782812406102.
Estebe, Janine (1968). Tocsin pour une Massacre: La Saison des Saint-Barthélemy. Éditions du Centurion.
Frieda, Leonie (2005). Catherine de Medici;. Phoenix. ISBN 978-0060744922.
Frieda, Leonie (2004). Catherine de Medici: Renaissance Queen of France (2006 изд.). Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-1842127254.
Garnier, Edith (2008). L'Alliance Impie (на језику: француски). Editions du Felin.
van der Lem, Anton (2019). Revolt in the Netherlands: The Eighty Years War, 1568–1648. London: Reaktion Books. стр. 143. ISBN 9781789140880. Приступљено 9. 7. 2022.
Greengrass, Mark (1986). France in the Age of Henry IV. Longman. ISBN 0582492513.
——— (1987). The French Reformation. London: Blackwell. ISBN 0631145168.
——— (2007). Governing Passions: Peace and Reform in the French Kingdom, 1576–1585. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199214907.
Grimm, Harold (1965). The Reformation Era 1500–1650 (1973 изд.). Macmillan. ISBN 978-0023472701.
Guérard, Albert (1959). France: A Modern History. University of Michigan Press.
Hamilton, Sarah; Spicer, Andrew (2005). Defining the holy: Sacred space in medieval and early modern Europe. Ashgate Publishing. ISBN 0754651940.
Holt, Mack (2002). The Duke of Anjou and the Politique Struggle During the Wars of Religion. Cambridge University Press.
Holt, Mack P. (2005). The French wars of religion, 1562–1629. Cambridge. ISBN 052183872X.
Hulme, E. M. (1914). The Renaissance, the Protestant Revolution, and the Catholic Reaction in Continental Europe. New York.
Jouanna, Arlette; Boucher, Jacqueline; Biloghi, Dominique; Thiec, Guy (1998). Histoire et dictionnaire des Guerres de religion. Collection: Bouquins (на језику: француски). Paris: Laffont. ISBN 2221074254.
Jouanna, Arlette (2007). The St Bartholomew's Day Massacre: The Mysteries of a Crime of State. Manchester University Press.
Kiser, Edward; Drass, Kriss A.; Brustein, William (1994). „The relationship between revolt and war in early modern Western Europe”. Journal of Political & Military Sociology. University Press of Florida. 22 (2): 323—324. JSTOR 45371312. Приступљено 3. 9. 2022.
Knecht, Robert J. (1996). The French Wars of Religion 1559–1598 (2nd изд.). Longman. ISBN 058228533X.
——— (2010). The French Wars of Religion, 1559–1598. Routledge.
——— (2000). The French Civil Wars. Modern Wars in Perspective. New York: Longman. ISBN 0582095492.
——— (2001). The Rise and Fall of Renaissance France 1483–1610. Oxford: Blackwell. ISBN 0631227296.
——— (2002). The French Religious Wars 1562–1598. Osprey Publishing. ISBN 978-1841763958.
——— (2007). The Valois: Kings of France 1328–1589 (2nd изд.). New York: Hambledon Continuum. ISBN 978-1852855222.
——— (2014). Catherine de' Medici. Routledge.
——— (2014b). The French Civil Wars, 1562-1598. Routledge. ISBN 978-1-317-89510-7.
——— (2016). Hero or Tyrant? Henry III, King of France, 1574-1589. Routledge.
Kohn, George Childs (2013). Dictionary of Wars. Revised Edition. Londen/New York: Routledge. ISBN 978-1135954949.
Lindberg, Carter (1996). The European Reformations (2009 изд.). Wiley Publishing. ISBN 978-1405180689.
Lindsay, T. M. (1906). A History of the Reformation. 1. T and T Clark.
——— (1907). A History of the Reformation. 2.
Mallett, Michael; Shaw, Christine (2012). The Italian Wars: 1494–1559. Pearson Education. ISBN 978-0582057586.
McGrath, Alister (1995). The Intellectual Origins of the European Reformation (2003 изд.). John Wiley & Sons. ISBN 978-0631229407.
Nolan, Cathal J. (2006). The Age of Wars of Religion, 1000–1650: An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization, Volume 2. London: Greenwood Publishing Group. стр. 1076. ISBN 978-0313337345.
Salmon, J. H. M. (1975). Society in Crisis: France in the Sixteenth Century. Methuen. ISBN 0416730507.
Pearson, Hesketh, (1963). Henry of Navarre: The King Who Dared. New York: Harper & Rowe, Publishers. .
Pitts, Vincent (2012). Henri IV of France: His Reign and Age. Johns Hopkins University Press.
Rady, Martyn (1991). France: Renaissance, Religion and Recovery, 1494–1610. Hodder Education. ISBN 978-0340518045.
Roberts, Penny (1996). A City in Conflict: Troyes during the French Wars of Religion. Manchester University Press.
Roelker, Nancy (1968). Queen of Navarre: Jeanne d'Albret 1528-1572. Harvard University Press.
Roelker, Nancy (1996). One King, One Faith: The Parlement of Paris and the Religious Reformations of the Sixteenth Century. University of California Press. ISBN 0520086260.
Le Roux, Nicolas (2006). Un Régicide au nom de Dieu: L'Assassinat d'Henri III. Gallimard.
Spickard, Paul; Cragg, Kevin (2005). A Global History of Christians: How Everyday Believers Experienced Their World. Baker Academic. ISBN 978-0801022494.
Sutherland, N. M. (1962). „Calvinism and the conspiracy of Amboise”. History. 47 (160): 111—138. doi:10.1111/j.1468-229X.1962.tb01083.x.
Sutherland, Nicola (1973). The Massacre of St Bartholomew and the European Conflict: 1559-1572. Macmillan. ISBN 9780064966207.
Sutherland, N.M. (1984). Princes, Politics and Religion 1547–89. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0907628446.
Sutherland, N. M. Catherine de Medici and the Ancien Régime. London: Historical Association, 1966. OCLC 1018933.
Sutherland, Nicola (1980). The Huguenot Struggle for Recognition. Yale University Press.
Thompson, J. W. (1909). The Wars of Religion in France, 1559–1576. Chicago: The University of Chicago Press.
Tilley, Arthur Augustus (1919). The French wars of religion.
Tulchin, Allan (2006). „The Michelade in Nimes, 1567”. French Historical Studies. 29 1.
Wood, James (2002). The Kings Army: Warfare, Soldiers and Society during the Wars of Religion in France, 1562-1576. Cambridge University Press.
Diefendorf, Barbara B. (2010). The Reformation and Wars of Religion in France: Oxford Bibliographies Online Research Guide. Oxford U.P. ISBN 978-0199809295.
Frisch, Andrea (2015). Forgetting Differences. ISBN 978-0-7486-9439-6. JSTOR 10.3366/j.ctt16r0hwb.
Christian Mühling: Die europäische Debatte über den Religionskrieg (1679–1714). Konfessionelle Memoria und internationale Politik im Zeitalter Ludwigs XIV. 2018. ISBN 978-3525310540. (Veröffentlichungen des Instituts für Europäische Geschichte Mainz, 250) Göttingen, Vandenhoeck&Ruprecht,
Potter, David L. (1997). French Wars of Religion, Selected Documents. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0312175450.
Salmon, J.H.M., ed. French Wars of Religion, The How Important Were Religious Factors? (1967) short excerpts from primary and secondary sources

Спољашње везе

The Wars of Religion, Part I
The Wars of Religion, Part II
French Religious Wars Архивирано 17 јул 2012 на сајту Wayback Machine
The Wars of Religion Архивирано 16 септембар 2018 на сајту Wayback Machine
The eight wars of religion (1562–1598) in The Virtual Museum of Protestantism

[FOOTNOTEClodfelter201714–16-1] Clodfelter 2017, стр. 14–16.

[FOOTNOTEClodfelter2017537-2] Clodfelter 2017, стр. 537.

[1]

[2]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Јапан
Остале	IdRef